Od Andona do regiona

Popiti dobro vino u dobrom društvu je svakako bolje nego vino piti sam.
U ovom sličaju, četiri dobra vina su našla put do nasmejanih, zadovoljnih lica.
Zaista nisam znao od čega da počnem.
Ali, sigurno sam znao sam sa kojim ću završiti.

Trapiche malbec 2018 
U ovom vinu mi se najviše dopada boja i ton kojom odiše, kao i planinska i novosvetovska klima u koheziji. U početku fino i umiljato, na kraju razgoropađeno i besno.
 Prilično žestoko.

Izba Jovanović merlo 2016
Imao sam nekoliko prilika da probam ovaj merlo. Uvek mi je bio nekako fin, elegantan, jagodast.
Ovoga puta, sasvim druga priča.
 Razvijao se do samog kraja i ostavio utisak dobrog vina. Srbija!

Magnus Baccata 2015
Specifičan i unikatan stil crvenih vina Porto Karasa. Uvek nekako hrapav.
Dopada mi se priča kako je Salvador Dali obožavao vina iz Porto Karasa i kako je često dolazio u vinariju. Obožavao je njihov blan de blan.
Dopada mi se takođe priča o Salvadoru Daliju, kako je na pozadini restoranskih računa često nešto nacrtao, i tako ga platio. Majstor!

Amarone de la valpolicela
Punoća, ekstraktivnost, visoka, ali slatkasta kiselina. Miris veoma slab, ukus i za miris.

Bila je ovo lepa klimatska šetnja.

Jugoslav i ja

Svako od ova tri sjajna vina nosi ukuse svoga kraja. Jugoslavija kao vinski region bi svetu imala svašta da pokaže.
Da li ste za topla vina iz Makedonije, sjajna bela vina iz Štajerske, vina sa crvene zemlje poluostrva Istre?
Ili ste možda za vina sa kamena (strogo mislim na vranac)? Kaberne iz Negotina?
O regionima bi se još moglo dosta reći, a o klimi samo reči hvale.

Kada sam kupovao graševinu Perak, znao sam da će biti dobra. Ono kad kupiš vino na znanje! Kategorija iznad osnove, tipična za vrhunske graševine. Lepo žuta, sa aromama kasne berbe u pozadini, koja me uvek vraća u detinjstvo i ukuse babinog kompota.
Bagueri šardone je iz 2013., spreman za piće u svakom pogledu. Ovo vino bih svrstao u šardone barik klasike i preporučio svima koji vole da popiju dobar, zlatno-žuti šardone.
Radovanovićeva kupaža frana i kabernea je verodostojan predstavnik šumadijskog vinskog ukusa. Ukus klime je prepoznatljiv. Ukus kabernea takođe.

Prateći auditorijum je uživao u laganim gutljajima, ispijajući vina u večernjim časovima na prostranoj terasi, sa brusketima od ovčijeg i livanjskog sira, čistim čašama i vinima na temperaturi.

Igumanovo vino 2016

Da li na početku teksta moram po ko zna koji put da kažem koliko volim vinske etikete na ćirilici.?
To je tako lepo pismo.

Igumanovo belo vino nam dolazi iz manastira Studenica, koja je 57 kilometara udaljena od Kraljeva. Osnovao je Stefan Nemanja i pripada Eparhiji žičkoj.

Kupaža je rajnskog rizlinga i šardonea, koja me je zaista iznenadila.

Čime?

Svači-me!

Mirisom i bojom zrelog vina, za koje se nikako ne može reći da je lagano i lepršavo.

Od manastirskih vina nikada neočekujem (i ne želim) da budu tehnološki besprekorna. Doza rustike i mirisa starog podruma je poželjna; duga maceracija i visok alkohol daju tako dobru težinu, a mir i duhovnost u kojoj vino odležava daje nam posebno poštovanje.

Sećam se Rusalke vinarije Jelenković iz Negotina, koja mi je iznedrila iz malog mozga, i čijeg ukusa se jako dobro sećam (zanimljivo da je i Rusalka bila kupaža rajnskog i šardonea).

Procenat alkohola od 12% odaje utisak kao da ima najmanje 14.

Ali jedna stvar me je kupila. Dužina ukusa!

Svakim gutljajem, intenzitet trajanja ustima je sve duži, i duži, i duži. Prosto umiruje. Inspiriše.

Pije se po gutljaj, blago dozira i maksimalno uživa.

Zaista sam prijatno iznenađen.

Preporuka za sve ljubitelje dugotrajnosti, punoće i duhovnosti.

Demis Roussos

Sa Demisom Roussom se znam preko 30 godina. Upoznali smo se kada sam imao 11.
U našoj kući je uvek bilo dobrih ploča. Od klasične muzike, tanga, valcera, Abbe, Novih fosila, Miše Kovača, sve do Janis Joplin i Smokija.
Jedan omot posebno nisam voleo. Na njemu je bio krupan čovek sa bradom i dugom kosom, crn, širokog osmeha i belih zuba, raskopčan tako da mu se obilno vide bujno maljave grudi. Pisalo je Demis Roussos. U to vreme je bio popularan i Sandokan, na koga mi je Demis ličio, što je moja majka njegovu sličicu imala zalepljenu na kuhinju. Njegovu ploču nikada nisam poželeo da slušam.
Pre nekoliko godina, gledajući  jednu lokalnu televiziju, zaređali su se spotovi Demis Roussosa.
- Aha, to je onaj krupnan crni čovek sa bradom i dugom kosom , raskopčan i maljav.
Od tada je postao redovan deo mojih repertoara,  nezaobilan prilikom romantičnih večeri obasjanim vatrom iz kamina i dobrim barikiranim crnim vinom. Dvoje je dovoljno.
Demis je Grk koji je pevao o ljubavi, ljubavno se ponašao i ljubav širio. Tvorac pregršt hitova za sva vremena.
Jednom prilikom je urađen i nemontirani materijal na železničkoj stanici u Zagrebu, gde sam otpevao Good bye, my love goodbye, aludirajući na železničku stanicu u Briselu, gde je Demis snimao i jako stiskao prstima od nedostajanja. Toliko sam ga voleo.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih u muzici su nastale neke kultne kompozicije sa dužinama od 6 do deset minuta, koja su zapravo ozbiljna epska umetnička dela. Pod tim podrazumevam Bohemian rhapsody, One, Šta bi dao da si na mom mjestu .... Napišite i vi neku koje se setite.
Razlog celog ovog teksta je pesma koju sam nedavno čuo na radiju rekreativno šetajući. Epsko delo koje diže do nebesa, koje sam prvi put čuo i koje peva upravo Demis Roussos.
Remek delo - Follow me