Vranec Reserve 2011, Ezimit

Vinarija Ezimit se nalazi u Makedoniji, tačnije u Štipu, najvećem gradu istočne Makedonije i na našem tržištu ove vinarije nema. Ali, kod našeg zapadnog morskog suseda, marketi vrve od raznih varijacija Ezimita, od bag in boxa, preko litarske ambalaže, pa sve do klasik i premijum programa.
Sa cenama su izuzetno pristupačni i barik program može da se nađe ispod 6 evra.
Vranec je isto što i Vranac.
Pored ovog vina, probao sam još od Ezimita i Vranac barik 2009. i 2011., koji su prilično lošeg kvaliteta, sa dosta alkohola. Svetlo rubin boja koja neme veze sa Vrancem, retko, obično vino od koga barik nije mogao ništa da uradi.
Ali, Vranec Reserve je nešto bolje!
Samo kratko da objasnim značenje reči Reserve: Reserve označava jedan deo vinograda u kome se nalazi grožđe boljeg kvaliteta. Taj deo se posebno bere i od njega pravi vino. Obično takvog vina nema puno, te je zato boljeg kvaliteta i više cene.
Boja Vraneca reserve 2011. je prilično tamna i može se reći da je tipična za boju ove sorte u Makedoniji. Vranci iz Trebinja i Crne Gore su još tamniji i zatvoreniji.
Miris zreo, bogat aromama crne čokolade i crnog voća, poput kupine i crne višnje.
U ustima punog tela, od prvog gutljaja najavljuje da imate posla sa dobrim vinom, sve na svome mestu i oseti se prava osobina Vranca - muškost!
Sve vreme asocira na zamračenu i romantičnu atmosferu, koju obasjava plamen vatre iz kamina ( možda zato što sam ga pio u takvoj atmosferi :) ).
Dobar Vranac koji treba probati. Makedonija i sunce su nerazdvoji prijatelji.

Babić 2013

- E, uzeo sam Babić za večeras.
- Super, a koje je vino?
- Babić!
- Da, a koja sorta?
- Pa, Babić!
- Ahaa ...
Babić je autohtona dalmatinska sorta.
Većina ljudi misli da se radi o vinariji Babić. Mnogo sunca, vetar maestral, blizina mora, kamenito zemljište, miris soli koja leti u vazduhu. Tako bi mogao da se opiše teroar na kom raste Babić.
Vinarija Piližota se nalazi u Šibeniku, gradu koji je nekad imao dobru košarku, imao Šibenku i onog čuvenog košarkaša Slavicu sa dužom kosom.
Cenovni rang Babića se kreće od 6 evra za bazni, oko 10 evra za dobar Babić, i malo više od 20 evra za barik verzije. Nema ga puno..
Vino za danas je srednjeg cenovnog ranga. Na Pagu ima sorta koja isto zvuči kao prezime i zove se Gegić. O njemu kada bude prilike.
Nisam mogao ni da pretpostavim šta da očekujem od ove boce. Nešto sigurno žestoko, možda tamno?
Boca se luftirala neko vreme i iz nje je potekla prozirna crvenkasta tečnost, dosta svetla za crvena vina. Svetlo rubin crvena boja koja je dosta teška. Dosta je svetliji od Prokupca.
Miris je veoma specifičan, neprijatan, a u isto vreme izuzetno prijatan i omamljiv. Crveno voće se nazire negde u daljini i prija duže mirisanje iz čaše.
Na ukusu ispunjava očekivanja, odmah daje do znanja svoju jačinu. Volim kada vina svetle boje rasturaju. Tanina su izraženi i prijatnio bockaju. Iako na boci piše da ima 13% alkohola, to deluje mnogo više. Možda najmanje 15 %?
Nisam dugo pio vino koje brže opija od Babića. Već druga čaša je kritična, te sva sreća da je tu bio i Prokupac, sa kojim smo se vraćali u normalu.
Svaka autohtona priča o vinu je priča za sebe. Kada se vinoljubac zasiti klasičnih sorti, poput Kabernea ili Šardonea, put ga jednostavno vodi da istražuje dalje, da proba Babić, Gegić, Furmint, Petit Verdo, Kratošiju, Slankamenku, i da se oduševi svakom novom sortom za koju čuje.
Čudni su putevi vinski.