Sasso negro 2005

Sasso negro je etiketa koje više nema.
Sam naziv mi je gotovo uvek nabacivao osmeh na lice- Džasmin i Hakala, saso mange, saso čuda.
Imao sam priliku nekoliko puta se sretnem sa Sasso negrom i druženja su bila uvek zanimljiva, mada je  2008. bila poslednja godina koju sam video. Postojala je i Perla nera, dosta svetlija i laganija od Sasso negra, ali sa 14% alc. Perla nera kao kupaža sa negro amarom, dok je Sasso negro kupaža sa sandjovezeom.
Sasvim slučajno sam uočio jednu bocu Sasso negra na polici kako usamljeno stoji i doziva - uzmi me! Uzmem i pogledam godinu - 2005. Uzo!
Dekanter veoma retko koristim, ali ovog puta sam želeo da izvučem maksimum iz vina i pružim mu potpuni komfor. Čep dobar, boja tamna i postojana, bez naznaka preterane starosti. Miris zatvoren, zdrav. Puna dva sata dekantiranja.
Sasso negro je prodisdao. Svaka od sipanih čaša je počinjala notom hevi tosta, da bi se kasnije izgubila. Slede borovnica i crna višnja.
Ukus za prave ljubitelje finesa. Somot, saten, svila. Mekoća, postojanost.
Ako slučajno naiđete na neki usamljeni Sasso negro, slobodno ga testirajte.
Može dobro dobrim da vrati.

Prokupac Grabak 2017

Prilikom nedavne posete Vrnjačkoj banji, imao sam priliku da se bolje upoznam sa tamošnjom vinskim scenom i ujedno upoznam Župu, sa kojom se do sada, osim kroz vina i boce, nisam uživo sretao.
Moja fascinacija Vrnjačkom banjom i dalje ne jenjava. Čistoća i toplina gostoprimstva domaćina vas ne mogu ostaviti ravnodušnim.
Odseo sam u privatnom hotelu nedaleko od centra grada. Zanimljivo, u hotelu služe vina Aleksandrovića i vinarije Grabak iz Vrnjačke Banje. Može na čašu, može i na bocu.
Krenemo na večeru u poznatu kafanu i na pitanje šta imaju u ponudi od vina, konobar me umalo nije srušio sa stolice kada je počeo da istresa iz rukava obilje župskih Tamjanika i Prokupaca.
- Da vam dekantiram Prokupac?
- Može! - rekoh iznenađeno i ponosno u isto vreme.
U povratku, svratimo u Stopanje, glavni grad pečenja u Srbiji. Vrte se jagnjići i prasići duž celog glavnog druma, ljubazni domaćini kafana pozivaju na ručak isto kao na primorju, gde vas prelepa hostesa poziva na porciju sveže ribe, tek izvađene iz mora. Odlučimo da svratimo kod Steve, a u ponudi vina, pored tradicionalnog rubinovog rozea, i Tamjanika i roze od Prokupca i Prokupac.
Da zaključim ovaj kratak uvod - ovako se voli i poštuje svoje. Bravo!
Vinarija Grabak se nalazi u samoj Vrnjačkoj Banji, na mestu gde je nekad bila grabova šuma. Kompleks čine vinograd, objekat za prenoćište, dva bazena, restoran, degustaciona sala i vinarija. Sve osmišljeno da se ceo dan provede i uživa na jednom mestu.
Pored internacionalih sorti, uzgaja se i jedna nacionalna. Vina uglavnom nose nazive ptica: Prva lasta, Bela golubica, Plava paunica, Siva vrana i vino koje posebno ističu - Modro vrana, barikirani Kaberne Sovinjon.
Prokupac mi je veoma prijao zbog njegove lakoće, mladosti, malog procenta alkohola (11,5%), gde je sve nadomešteno prijatnim i preciznim mirisom kupine i višnje i lakim gutljajima koji prosto klize niz nepca.
Preporuka svima da posete ovo naše predivno mondensko mesto, da probaju naša vina na svakom mestu  i osete toplu i prijateljsku ruku na svom ramenu.

Graševina Vezak 2017

Posle popijene boce Graševine Vezak, sećanja naviru, sećam se svega, i tuča, žurki, riba, kola, škole, mora, snega. Još jedan dokaz da vino koje inspiriše, ne mora da bude skupo.
Police super marketa u južnoj primorskoj Hrvatskoj su ispunjene gomilom vina raznog cenovnog ranga. Plavci kao nosioci viših cena, poneki upitnog kvaliteteta, u mojoj korpi nemaju mesta. Više su mi zanimljive police sa pregršt belog vina, uglavnom iz Slavonije i Baranje, gde za 500 do 600 dinara možete da nađete i više nego pristojno vino. U takvim situacijama se osećam kao na buvljaku, u delu sa jeftinim ili polovnim stvarima, gde znam da sigurno, tamo negde ispod, imaju stvari vrhunskog kvaliteta. Treba samo biti uporan i doći do toga.
Uglavnom su to Graševine sa kojima nema greške, Rajnski rizling koji je redovno sa višim kiselinama nego Rajnski iz Srbije, Zeleni Silvanac koga nisam imao puno prilike da probam ( probao Čobankovića), Sovinjon Blan i Šardone.
Kod Graševine Vezak me je realno privukla etiketa. Ždral kao simbol grada Daruvaru vezen na papiru.
Navojni čep kao simbol za popiti što pre, vino koje odiše svežinom od 12% alkohola i aromama zelene jabuke i breskve.
Ništa specijalno, a opet nešto.
Scena:
Palo je veče ( Graševinu Vezak ste stavili još jutros u frižider na hlađenje) deca smeštena na spavanje posle sat vremena ubeđivanja, prostrana terasa sa prigušenim svetlom ili svećama, vino iz frižidera prebačeno u kiblu sa ledom, veoma ste slabo odeveni, čaša se rosi od hladnog vina koje je sipano, partner pored vas, uzimate gutljaj, ono hladno ....