Boye vina

Današnji tekst razlikovaće se od prethodnih i ovaj put će govoriti o bojama u vinu. Kada sam napisao Boye, mislio sam na kada ti obučeš taj plavi dres.
Iskusniji poznavaoci najcivilizovanije stvari na svetu mogu po izgledu i boji vina da odrede sortu grožđa, dok oni manje iskusni treba nešto i da nauče. Pa, pođimo s leva na desno.


Barolo, Montepulciano d Abruzzo, Brunello di Montalcino

Barolo je kristalno čiste svetlo crvene boje, proziran, hladan, čist ko suza.
Montepulciano tamno crven, ekstraktan, živahan.
Brunello je deminutiv od reči Bruno, što znači braon. Slika sama govori. Prepoznatljiv i cenjen među ljubiteljima sorte Sangioveze.


Nero d Avola, Primitivo, Amarone della Valpolicella

Prva dva vina su slične boje. Poslednja čaša je Amarone, veoma tamno crven, koncentrovan i gust, sjajan. Kada na ovu boju dodate još i miris bitera - nema greške.


Grechetto, Greco di Tufo, Gewurtztraminer

Kada bi vam ponudili da izaberete jedno od ova tri vina, obavezno bi trebalo da izaberete treće. Kod ovakve boje vina možete svašta da očekujete: da je slatko, staro, jako, aromatično. Može biti i neka kasna berba, Tokaj, Traminac. Jednom rečju - specijalitet.

Radite na vašim bojama.

Vranac Pro Corde 2011

Moje matično vinsko jato, Udruženje Sommeliera Vojvodine, proslavilo je deset godina uspešnog postojanja. Srdačne čestitke.
Odlična vina raznih pravaca i sorti su bila ukotvljena na Skiperu, domaćinu proslave. Zalogaji slasni, ekipe klasni.
Ali, jedan splet okolnosti me je naterao da izbacim ovaj tekst iz punog trka.
Na jednom kraju broda su se nalazila razna crvena vina, koja su se konstantno točila. Od Despotike, Cuvee no.1, Vladike, Do Kraja Sveta, Kardaša, Deurića i drugih. Na kraju reda je, kao odbačen, stajao otvoreni junak ove priče. Snimio sam ga iz prve.
Vina je lagano nestajalo, prazne boce su se uklanjale i ostajalo je sve manje. Pet, četiri, tri, na kraju dve, među njima pola Pro Cordea. Ode sve, ostade pola Pro Cordea. Niko neće!
Stari i iskusni Vrancoman je konačno stigao do ključne faze. Sipao sam, znajući šta me očekuje.
Boja tamno, tamno crvena. Miris zatvoren, stegnut, oštar. Suve šljive koje se pamte. Ukus pun, snažan, tanini dominiraju. Usta modra. Iz prazne čaše izbija ekplozija.
Kakvo je ovo vino!
Vinčuga!
Sve je ušio!
Probao sam dosta  Pro Cordea iz 2011. godine. Svaki me je iznova oduševljavao i konačno sam shvatio. Zašto?
Zato što ovo vino može da se svrsta u klasu vrhunskih vina i u bilo koji lajn ap, a da ne osramoti.
Zato što se može reći da je ozbiljno, a košta neozbiljno.
Zato što je 2011. godina bila zlatna za Vranac.

Primitivo di Manduria 2013

Primitivo, Zinfandel, Crljenak Kaštelanki.

Graševina, Italijanski Rizling, Laški Rizling.

Različiti nazivi, ista vina.

Apuglia je regija na jugu Italije (tamo gde je štikla) u kojoj se prave odlična vina. Manduria je gradić koji je poznat po Primitivu i italijani to baš lepo izgovaraju. Sa tvrdim R i akcentom na I.

Uz Primitivo, u ovoj regiji se uzgaja još i Negro Amaro, koji svojim biter aromama osvaja na prvu. Prosto ne znam koja mi je sorta draža?

Dobro, možda Negro Amaro malo više ;)

Primitivo di Manduria je vino tamno rubin crvene boje i u čaši lepo pokretno. Rubin boja se najlepše vidi kada se čaša zavrti uperena prema svetlu.

Miris asocira na kisele crvene višnje, kiselkast džem od šljiva i blago začinske arome. Širok spektar različitih mirisa koje se pojačavaju kroz bocu.

Ukus prati miris, ali i dominira. Tanini peckaju nepca, džemasta aroma šljiva pruža finu kiselost, spajsi, a tu su i vanila i kakao. Sve je lepo upakovano i svako novo sipanje otkriva nešto novo.

Jednom rečju, slojevito. Odlično!

Skoro sam našao podatak da se Primitivo i ne pije toliko izvan granica Italije, ali ponekad i život u Srbiji može imati svojih dobrih strana. Primitivo se u Srbiji pije često.